Lidija Dimkovska: Mi smo svi Štefica Cvek

Pred svečanu dodjelu izbora „Štefica Cvek“ u zagrebačkoj Booksi sa Lidijom Dimkovskom razgovarala je Nađa Bobičić.

Lidiju sam pitala o ključnim idejama, postavci i likovima romana Единствен матичен број (ТРИ, 2023) koji se našao među sedam knjiga u ovogodišnjem izboru. Smještene u stražnjoj Booksinoj kancelariji, skoro zatrpane među novim izdanjima knjiga, dokumentima i kompjuterima, vodile smo razgovor povremeno prekidane užurbanim pripremama za dodjelu. Svečana atmosfera i gužva Lidiju nisu puno ometale, pa je odgovarala detaljno i angažovano, bilo da se s pretpostavkom pitanja slaže, ili da ga problematizuje. Razgovor smo počele kiparskim pitanjem, nastavile ga temom višegeneracijskih migracija, a završile ga Šteficom. Jer još uvijek svi putevi jugoslovenske književnosti vode do Dubravke Ugrešić, koja je potom i na svečanoj dodjeli više puta bila „zazivana“.

Zašto Vam je bilo važno da u priču uvedete kiparsko pitanje? Ono na našim prostorima nije toliko poznato – u isto vrijeme nam je i blisko i daleko.

Ja sam već jednu deceniju bila opsednuta kiparskim pitanjem. Otkada sam prvi put posetila Kipar i razumela šta se tamo događalo, htela sam da ispričam priču koja bi bila povezana sa Kiprom. Ali istovremeno sam bila opsednuta i temom otuđenja, alijenacije, individualizma i svega onoga što se događa u našem svetu. I onda sam nekako tražila da ta dva pitanja sastavim zajedno, da ih objedinim. I to mi je konačno uspelo sa tim romanom u kojem kiparsko pitanje i nije baš tako prisutno. Prisutne su posledice tog pitanja. Odnosno, život Nikosa Avrama, koji je iz Kipra došao da živi u tadašnju Jugoslaviju, odnosno Makedoniju, venčao se sa Makedonkom koja je radila u Varoshi u trenutku kada su doživeli turski vojni udar i prebegli u Makedoniju.

Kada imamo jednog migranta, jednog begunca, u stvari imamo jednu potpuno drugačiju priču. Za svakog begunca je jako neophodna okolina koja bi bila podržavajuća. Bez toga migrant je dvostruko migrant. Jer ako ne može na nešto da se osloni, ako nema nekog svog bliskog, a izgubio je sve koje je imao na Kipru jer nikada se više nije ni vratio, a nije ni održao kontakt sa svojom porodicom (saznajemo u romanu zašto se to desilo)… Tako da on u stvari misli da će dobiti neku novu porodicu – simulakrum obitelji. Ali to se u stvari ne dogodi. On ima porodicu u Makedoniji, ima dvoje dece, ženu, ali on je nesrećan čovek. On je migrant i u sebi i izvan sebe, iako dobija i jugoslovensko, i posle toga makedonsko državljanstvo, i svoj jedinstven matični broj, kojeg nije imao na Kipru jer tako nešto nije postojalo, ali postojalo je kod nas. Sada, moje pitanje je da li postojiš i tada kada imaš ovaj jedinstveni matični broj? Možda postojiš kada ga nemaš?

Tako da sam u ovom romanu povezala geopolitičku situaciju sa jako individualiziranom pričom. Mene to u književnosti najviše zanima na fonu povijesti – naći nekog malog čoveka o kojem ta povijest nikada ne govori i onda videti kako je taj čovek živeo, njegov život mene zanima. I svakako taj život je fikcija, jer sam ja njegov život izmislila. Ali tako sam dobro dokumentovala, i tako sam se dobro pripremila da sam se uživela u taj njegov život, a mislim i čitaoci jer me uvek pitaju da li je Nikos Avram stvarno postojao.

U vezi sa tim, a kako i u romanu saznajemo, u jednom dijelu Kipra je vreme stalo na onaj dan kad je počeo vojni udar…

Ovde imamo zamrznutu povijest, povijest koja se raspada već pedeset godina. Baš ove godine je bila pedesetogodišnjica od invazije. Varosha je stvarno jedan zatvoreni gradić koji propada, i sve propada tamo, iako ljudi žele da se jednom to ostrvo objedini, da se ljudi vrate tamo gde su živeli. Sad su već došle nove generacije koje nemaju više šta tražiti u Varoshi, ništa nije ostalo. Tako da je kiparsko pitanje ostalo i u tom pogledu otvoreno. Kako se može zatvoriti, na koji način? Južni deo otoka je već u Evropskoj uniji, severni deo priznaje samo Turska.

Kipar je kao peščani sat – ono što je bilo južno je postalo severno, ono što je bilo severno je postalo južno. Grci su živeli u severnom delu, sada žive u južnom. Turci su živeli u Južnom, sada žive u Severnom delu. To je neka geometrija, koja u stvarnom životu ne bi mogla imati smisla, ali na taj način se živi već pedeset godina.

Pomenuli ste i generacijske teme. U romanu pratimo put Avramove ćerke Katerine, koja stiže i do Kipra u potrazi za očevom porodicom (koristi čak i njegov pasoš da pređe granicu između dva dijela ostrva). Čini mi se važnom i tema višegeneracijskih odnosa?

Znate, u životu migranata druga generacija uvek traži korene, uvek želi da vidi odakle su došli roditelji, zašto su došli, zašto su promenili svoj život. I Katerina je ta generacija za koju je ovo kiparsko pitanje možda i bitnije nego za njenog oca, koji je tom svojom otuđenošću, neshvaćenošću, ljubavlju koju ne dobija u Makedoniji, to pitanje i zatvorio. Ali ćerka ga nije zatvorila, i to je ta generacija koja uvek želi da dođe do dna problema. Zbog toga ona ide i u Bristol [na konferenciju gde se okupljaju Kiprani], i od malena istražuje Kipar. I kada se pojavi internet u Makedoniji isto tako nalazi puno informacija. Posle ide i u Bristol, ide i u Varoshu u Famagustu, pređe granicu u Nikoziji. I sve vidi sopstvenim očima. Traži i svog oca, da razume njegov život i zašto je takav kakav je, zašto ćuti sve vreme i nikada, nikada ne govori o Kipru, o svom životu na Kipru. I zašto nema ništa svoje osim tog pasoša koji mu je ostao i više ne važi.

Ali, traži i svoju baku, svog dedu. Znači, traži i sebe u toj priči, jer postoji samo sa jedne strane, sa strane majke, a sa strane oca ona na neki način ne postoji, nešto joj fali. I ta trauma koju ona nije doživela lično, ali se prenosi uvek kada se događaju ratovi ili nesreće, ili nešto tako tragično i grozno. Traume uvek prelaze i na druge generacije, ne završe se samo sa onim koji su stvarno stradali, nego prelaze i na decu… Možda je zbog toga život te druge generacije čak i teži nego prve generacije koja je znala zašto je otišla. Druga generacija rodila se negde, živi negde, ali uvek je nešto veće tamo gde bi možda morala biti. Tako da je tu egzistencijalna drama koja se događa u ličnosti Katerine.

U romanu se pominju termini antiutopije/utopije, čak su i umetnuti kratki djelovi teksta odvojeni i prelomljeni drugačijim fontom…

U makedonskoj verziji romana to je пустелија, u hrvatskom će to biti zabit, na slovenačkom je na primer puščoba, tako da u stvari neće biti baš kao riječ anti/utopija. Nije ni u romanu, osim kada govorim teoretski o tome. Ali, oni delovi koji su u italiku u romanu to su delovi o zabiti. Ta zabit je u stvari mesto gde ljudi odlaze da bi ili pronašli sebe, ili pobegli od svojih problema, da budu sami, ili zato što su otuđeni. To nije zabit koju je neki sistem stvorio, to nije zabit Velikog brata itd., nego  je to zabit gde ljudi dobrovoljno idu, ili kao što Nikos uvek kaže: „Da je čovjeku pobjeć u neku zabit“. To je još tragičnije. Ako si ti primoran, ako ti stvarno osećaš da ti moraš ići, pobeći u tu zabit, znači taj svet stvarno ima velikih problema.

Kao neka unutrašnja emigracija?

Apsolutno, to je sigurno emigracija.

Govorili ste o različitim prevodima riječi пустелија, jedan predlog za BHSC bi možda bio pusto ostrvo, u smislu fraze „da odem na pusto ostrvo“…

A ne, to nije pusto ostrvo.

Kako je onda taj izraz moguće, ili nije moguće prevesti na druge jezike?

Da, to je stvarno izazov za moje prevodioce. Oni uvek počnu sa nekom reči, i posle toga kada prevode roman u stvari dođu do neke točne reči. Na primer, na engleskom će to biti wasteland, jer je to najbolje rešenje. Na hrvatskom prevoditeljica je stvarno puno radila, i na kraju je došla do toga da je zabit najbolje rešenje. Na slovenačkom je najbolje rešenje puščoba, i to već funkcioniše jer je roman izašao, i dobija dobru recepciju. Tako da da, svi moji prevoditelji su se uplašili kada su pročitali roman, jer nisu znali kako bi to preveli. (SMEH) Ali sada im već dolaze ideje.

Znači sad već postoji i neka praksa prevođenja pa im je lakše…

Inače, to je baš tipičan makedonski idiom. I to je teško prevesti. Jer u makedonskom jeziku mi kažemo „Човек да фати пустелија“. Ali ta пустелија nije ništa konkretno, to može da bude pustinja, ali nije baš ni pustinja, nego je пустелија kao neki duhovni prostor, koji je ispražnjen, koji je težak, koji je… Želiš da ideš tamo, ali tamo nije tako dobro kao što ti misliš. U stvari, iz jedne пустелијe koja je u tvom životu, odnosno iz tvog života koji je postao pustelija,  želiš pobeći u neku drugu.

Kada su likovi u pitanju, šta ste htjeli da postignete njihovim različitim pozicioniranjem (npr. jedan lik je ljevičar-ekolog, druga junakinja je ekstremno religiozna, i sl.)?

Ja kada pišem roman uvek postavim moj glavni, ili bar dva glavna lika, u neki konkretan prostor i vreme. I onda taj čovek, taj lik komunicira sa drugim likovima, i ti likovi mogu biti ovakvi ili onakvi. Brat od Katerine, Stefan, je jedan jako običan čovek. Ali, on ima jednu neobičnu ženu, jer se to uvek dogodi tako. Hasan je jako realističan lik. I biće sve više Hasana u svetu. Takvih ekologa kao što je on bio dve hiljade pete godine, znači skoro pre dvadeset godina… On je za to vreme možda i radikalan aktivist. Ali sada bi to već bilo potpuno normalno. Kada ne bi bio takav, on uopšte ne bi došao da da fotografije [grčkih porodica] koje je čuvao godinama. Sve te funkcije su baš u funkciji prikazivanja jednog normalnog, odnosno nenormalnog života, kao što ga vode Katerina ili njen otac.

Zanimljiv je i lik majke, koja je atipično predstavljena…

U našim društvima se jako puno idealizira mati. Svi mi želimo da kažemo da je mama najbolja, mama je jedna, mama je dobra, mama je lepa. I to se od malena… Mala deca pevaju pesmice mamama. Uvek sam osećala da ta idealizacija mame nije baš tačna. Puno ljudi u stvari nema takve mame. Nego baš ima probleme sa svojim materama. U mom romanu sam želela da ta majka ne bude normalna i dobra majka, jer inače ništa od toga se ne bi događalo u romanu. Ako je ona normalna žena i majka Nikos bi bio zadovoljan, svi bi bili srećni i onda nemaš romana. U romanu mora biti nešto što pokreće roman. Ja sam izabrala da je to majka, jer se zbog nje sve to događa na neki način. Iako je sporedni lik ona je ono što vuče svu tu obitelj ili u nesrećne – više u nesrećne stvari – ili u srećne.

Njena ćerka ipak ima neku agensnost, i neku vrstu otpora u odnosu na izbore koji joj se nameću. Između ostalog, ide u Britaniju. To znači da je ona u isto vrijeme druga generacija migracije, ali i prva kada se i sama preseli u drugu državu. Migracije se odvijaju u ciklusima, neko pobjegne, nekog potjera rat…

Na ovim, ali i ne samo na ovim prostorima migracija je nešto sasvim normalno. Katerina u stvari želi pobeći od svega toga. Otac želi pobeći u zabit, a ona želi bukvalno pobeći negde i napraviti nešto sa svojim životom. Ona je na taj neki način pozitivan lik, optimističan lik. Jer ipak ima nadu i veru u život i u budućnost. Ali njen cilj je pronaći bar nešto od svog oca, jer ona ima oca, ali kao da ga nema. I studira sociologiju, čita knjige. Ona je u stvari osetljiva ličnost, a osetljivi ljudi žele da idu do kraja kada nešto žele da pronađu i da otkriju.

Kada smo kod teme migracija, Vi ste iz Makedonije, živite u Sloveniji, objavljuju Vam se knjige na BHSC jeziku… Kako Vam iz te perspektive izgleda sad već druga, treća generacija postjugoslovenske književne scene?

Mislim da je sve bolja i bolja. Baš sam oduševljena – bilo gde da idemo kroz bivšu Jugoslaviju – tom našom regionalnom književnošću. To je sada već regionalna književnost. I mi smo regionalni pisci (SMEH). Uvek srećem prijatelje, i čitamo se međusobno, poštujemo se, prevodimo se. Tako da ja mislim da smo uspeli prebroditi ono što je rat odsekao, i da sada idemo sa nekim novim energijama u sve to. Meni je jako drago kada sretnem svakog pisca iz bivše Jugoslavije, i kada nisam u bivšoj Jugoslaviji nego na nekom drugom mestu, kada sretnem nekog pisca iz ove regije, to je meni baš divno, osećam se među svojima.

I recite nam za kraj, na čemu sada radite – da li pišete nešto novo, ili ste još uvek u procesu predstavljanja ovog romana?

Sada već radim na prvoj knjizi za decu. Inače da, još uvek sam u ovom filmu romana (SMEH), jer je puno dešavanja oko toga. Razmišljam i o novom romanu, pišem malo stihove za pesme. I prevodim, svakako, najviše slovenačku i rumunsku književnost na makedonski. A u zadnje vreme prevela sam i pesme Radmile Lazić i Melide Travančić jer su mi se jako svidele i nisam mogla čekati da ih neko drugi prevede.

Koji prevodi romana su zasad planirani?

Hrvatski će izaći 2025. u Frakturi. Slovenački je već izašao u divnoj ediciji Moderni klasiki u Cankarjevoj založbi… U Makedoniji sada izlazi već treće izdanje. Roman je bio nagrađen najvećom nagradom u Makedoniji – roman godine. Izaći će roman na grčkom, na albanskom, na bugarskom, na engleski se prevodi. Tako da da, mislim da će imati dobru budućnost (SMEH).

I konačno, a u vezi i sa izborom „Štefica Cvek“, kako Vam se čini ta feministička i kvir scena, kao i Vaša ulogu u njoj?

Mislim da je to jedna divna nagrada, koja se ustanovila. I baš potrebna nagrada. I nadam se da će sledeće godine već biti i Slovenija uključena u tu nagradu. To mi se čini jako potrebnim, jer je u Sloveniji puno dobrih spisateljica i pisaca.

Za mene je jako važna, jer meni je Dubravka Ugrešić jedna od najboljih i najvoljenijih autorica svih vremena. Uvek zamišljam kada bi bila sada živa i došla ovde da nas vidi (SMEH), nas koji ćemo dobiti „Šteficu Cvek“, kako bi se malo smejali i zabavljali.

Mi smo svi Štefica Cvek. Sve spisateljice su Štefica Cvek, i svi pisci. Svi koji želimo slobodu, neku nezavisnost, buntovnost, beskompromisnost, da kažemo šta mislimo i šta osećamo. To je Štefica Cvek. I meni je to jako drago.

I jako mi je drago što je ovaj roman izabran. On nema baš vidljivu feminističku notu – iako svakako ima i tih pitanja koja su u romanu – ali nije eksplicitno kvirovski ili feministički. Kao što žiri potencira, on istražuje aktuelna pitanja izazvana ratovima, okupacijskim politikama i neokolonijalizmima kroz koje se psihologiziraju poreklo i klasa. Zbog toga mislim da i romani i knjige koji otvaraju i ove postpovesne stvari su jako dobrodošle, jer to su knjige koje ostaju i koje su na neki način književni udžbenici iz kojih će verovatno neki budući čitaoci i čitateljice nešto naučiti ili bar saznati, o drugima, ali i o sebi.