Jelena Anđelovska, dramaturškinja, pesnikinja i aktivistkinja, objavila je već nekoliko zbirki pesama: Domovina, bes, mašina (Akademie Schloss Solitude, 2013), 09:99 ujutru (Kontrast Izdavaštvo, 2016), Kuća se nije mrdnula (Partizanska knjiga, 2023). Poslednje autorkino delo privuklo je dosta pažnje na književnoj ex-yu sceni, a između ostalih, i pažnju drugog kruga žirija regionalnog izbora Štefica Cvek. Zbirka pesama Kuća se nije mrdnula istakla se eksperimentalnom formom koja “nije cilj sama po sebi, već se njom postiže specifična atmosferičnost i drži pažnja, i odaje konceptualna promišljenost zbirke u celini”, a žiri posebno uspešnim smatra njeno bavljenje temama rata i nasilja, “dirljivo, pametno, ali bez patosa i patetičnosti”. “Ono što pesme Jelene Anđelovske prenose nisu traumatična iskustva, već hrabra, prkosna suočavanja junaka i junakinja s njima, nekad s očajem, nekad s humorom, ali uvek s nepokolebljivim duhom”, stoji takođe u obrazloženju žirija. S Jelenom razgovaramo o tematskim preokupacijama njene poezije, različitim perspektivama i glasovima koje njena zbirka oblikuje i o drugim temama.
Pa da krenemo iz početka: da li bi mogla da kažeš nešto o donekle paradoksalnom nazivu zbirke, odnosno simbolu kuće, koji se nalazi u naslovu tvoje zbirke pesama Kuća se nije mrdnula?
Mislim da je naslov nastao pre nekoliko godina inspirisan kućom u kojoj je bila NLO – Novosadska lezbejska organizacija. Kuća je bila napadana, gađana jajima, pljuvana, vređana, a tako je postojano stajala, tako drsko sa svim što je nosila… Jedan ugao posmatranja je da je NLO preživela tu kuću, tako da kažem, otišla je negde drugde, pa negde treće… Danas je u toj kući magacin firme koja distribuira proteine. Svi prostori koji se pominju u ovoj zbirci su stvarni i još uvek su na istim lokacijama ali služe u neku sasvim drugu svrhu. Ukoliko bi ih bilo briga za nas, imali bi šta da nas nauče. Naravno, prostore nije briga, a moguće promene su u našim rukama.
Zbirka se sastoji od tri dela, u kojima objedinjuješ bitne teme poput rata, gubitka, emigracija s jedne i osećaja neukorenjenosti, kao i društvene represije s druge strane. Kako si došla na ideju da se baviš ovim temama i da ih struktuiraš baš na ovaj način?
Počelo je od ljudi pobeglih iz rata, dalje i bliže rodbine smeštene u jednom stanu. Završavala sam osnovnu školu kada se kod mojih babe i dede smestila ta rodbina. Pre nekoliko godina, sve mi se iznenada vratilo, njihov stan, miris, jedna skulptura, detalji, i ljudi koje uopšte nisam poznavala. Mislila sam o tom prostoru u kojem danas stanuje ko zna ko, stan je prodat, a moji baba i deda nisu živi. Mislila sam onda o prostorima u kojima sam ja stanovala, a bilo ih je puno i tako je postavljena ova zbirka, svaki ciklus predstavlja jednu vrstu prostora. Dakle, baza je moj život tj. životi koje sam videla ili osetila na neki način… Pesme su u različitim formama, a forma mi je vrlo važna, to je jedino u čemu uživam pišući – traženje načina da glasovi u knjizi progovore, kako da zapevaju.
Tri celine zbirke spajaju različiti glasovi. Da li postoji poseban razlog zbog kojeg si izabrala upravo ove glasove da se najviše čuju i da li bi mogla da izdvojiš jednog lirskog subjekta/lirsku junakinju?
Ove pesme pišu različiti karakteri, oni su kombinacije ljudi koje poznajem i koje sam izmislila, stavljeni na poznata mesta i u situacije koje su fikcija sa manje ili više dokumentarnim elementima. A zašto baš ovi glasovi? Postaviću to ovako, zamislim život kao žicu na kojoj balansiramo od početka do kraja. Zažmurim, i prve osobe koje vidim na toj žici jesu baš ove i ovakve žene iz moje zbirke. I ne samo žene. Izgleda da znam da su na prvoj i poslednjoj liniji života, one su presek. Kroz pucnje izvode decu u sigurnost, zamole vas da izađete iz lifta da se može uneti sanduk sa pokojnikom, prodaju nakit za avionske karte, zaljubljuju se bez ikakvog smisla, ipak se trgnu iz gluposti, rade dan – noć, sele se u Švedsku i Finsku, leti žive na klupi ispred zgrade, buše nos, žive u sobama koje prokišnjavaju, žive u prostranim kućama, vole žene, ne vole grubost, bivaju pokradene, veruju… Lista nema kraj, i nema “posebne” junakinje ili jednog junaka u ovoj zbirci.
Zanimljiv je i položaj žena u tvojoj zbirci. Uočljiva je dečja/ženska perspektiva u ratu, majčina perspektiva emigrantkinje, kao i perspektive neukorenjene junakinje i LGBTIQ+ zajednice. Da li bi prokomentarisala sponu koja sve njih povezuje?
Sve te pozicije su deo realnosti, prožimaju se, nisu svaka za sebe. To smo mi, bili svesni ili ne nosimo iskustva koja se prepliću i bitno je da vežbamo da koristimo svoje snage i u dobru i u zlu, i posebno u borbama sa sobom, šta radimo kada se opiremo pogledu u ogledalu, to je samo jedno od pitanja. Tako i neke od ovih junakinja, npr. u pesmi Sakati komandir jedna od njih sluša glas svog očajnog supružnika kako preti da će ih oboje ubiti. U drugoj pesmi, ona je ta čije pismo sin čita, ona ga bodri, mnogo srećnijeg u dalekoj zemlji.
Ono što mi je posebno privuklo pažnju je konstantno prožimanje teme smrti kroz sve delove zbirke. Da li postoji neki razlog zbog kojeg kao pesnikinja akcentuješ ovu temu?
Sveprisutna je, nije moj izbor. U prvom ciklusu, ljudi izbegli od rata zapravo beže od smrti, ali ona im je za petama, ona je već pokupila nekoga njima bliskog, dakle, da li su stvarno pobegli jer mnoge od njih ta smrt sasvim menja. Dve sestre čiji je otac ubijen na kućnom pragu, npr. u pesmi Pucanje u kajsije. Pesma je inspirisana dvema sestrama koje sam upoznala. Zaista, jedna se držala mirno, a druga bila spremna da se tuče, a obe izašle iz iste slike. Za mene slike, za njih iz smrti. U drugom ciklusu, življenje u jednom stanu počinje smrću komšije, a završava se rođenjem mog nećaka, danas mog najdražeg prijatelja. To je okvir za sve što se dešava u ovim pesmama tj. u životu. Treći ciklus pominje dve smrti od raka, prva se tiče Čarne Ćosić, inspirisala je pesmu Dredovi. Ona je bila pesnikinja i slikarka, jedna od osnivačica Novosadske lezbejske organizacije – NLO, preminula je mlada. Bila je sila. I ostala. Druga, kojom se završava knjiga, odnosi se na Anu Radovanović, takođe predivnu Novosađanku, osobu punu ljubavi koja je rano preminula, bile smo isto godište. To je to.
Da li bi nazvala svoju poeziju društveno angažovanom i šta to za tebe znači?
Verovatno jeste, mada je to sa angažmanom složeno pitanje. Da li ja hoću nešto da promenim ovom poezijom, da li to mogu, zašto uopšte pišemo, ko može umetnošću bilo šta da promeni, i još bezbroj pitanja koja su stalna. Za koga da promenim, za koga da učnim ovaj svet boljim, za one koje ja poznajem, za moje bližnje… S druge strane, mislim da poezija ima veću moć nego što joj se pridaje. Poezija uvek tinja, neko uvek prevrće stvarnost u sebi, neko to čita, nečim bude pomeren, iznenađen, makar i nekoliko ljudi deli iskustvo čitanja iste pesme, iste knjige. Takvo iskustvo traje kroz vreme i prostore. Za mene je to uvek bilo dobro, možda i dovoljno. S treće strane, naše okruženje bi bilo drugačije da poeziju čita što više ljudi, da se ta volja za transformacijama, npr. koje ima u poeziji, masovnije razmenjuje. Za to je potreban rad i ulaganje koji se retko pojavi kod izdavača, a pesnici i pesnikinje sami uglavnom za to nemaju vremena ni snage. Četvrto, jedno od rešanja za masovniju percepciju svakako bi bila udruženost pesnikinja i pesnika, međusobno promovisanje, održavanje…
I za kraj, da li bi prokomentarisala književni izbor Štefica Cvek i da li ti predstavlja nešto to što si jedna od ovogodišnjih dobitnica?
Zaista sam počastvovana Šteficom Cvek. Najpre cenim način na koji žiri pristupa izboru, pažljivo čitaju, daju sebi vreme, pokazuju vrhunsku negu prema napisanom što mi se čini jedinstvenim i vrlo sam na tome zahvalna. Trude se da ne misle na osnovu poznanstava, raznih kalkulacija, ili prema tome ko je izdavač što znamo da je čest slučaj sa nagradama. Takođe, izbor je regionalan, a to daje opciju da se udahne u prostor bivše Jugoslavije. Pravi i živ, stvarno mi je relevantan jedino tako ujedinjen. Ovo su glavne stavke zbog kojih izbor Štefica Cvek smatram najboljim u koji mogu biti uvrštena. I naravno, izbor otvoreno obraća pažnju na politiku teksta. Znamo da se na ovu politiku obraća pažnja i pri drugim izborima, ali ne kao što to čini ovaj izbor, otvoreno i analitički nam objašnjavajući zašto je socijalna politika značajna, itd… Već se to obično radi prećutno, klanovski, tako što se prosto, zbirke koje se eksplicitno bave socijalnim temama isključuju iz mnogih izbora ili se insistira na “nepolitičnosti” i objašnjava da je poezija samo u npr. zanosu i snovima. Naravno, znamo da je politika u svakom tekstu pa i u onom zanetom snovima koji ne podvlači pitanja i probleme društva. Znamo i da kvalitetnu poeziju ne čini sadržaj sam… Čestitam ovogodišnjim ko-dobitnicama, ali i svim pesnikinjama koje pišu na našim zajedničkim jezicima tj. zajedničkom jeziku.
Intervju je nastao u sklopu regionalne inicijative Štefica Cvek #3 koju provode Naratorium (Bosna i Hercegovina), Pobunjene čitateljke (Srbija), Kulturtreger/Booksa (Hrvatska) i Koalicija MARGINI (Sjeverna Makedonija).