Četiri lakta unutra, roman prvenac riječke autorke Eve Simčić i jedna od proznih knjiga uvrštena u ovogodišnji regionalni književni izbor „Štefica Cvek“, predstavlja roman o migrantskom iskustvu. Glavna junakinja i naratorka ovog ostvarenja akademska je radnica koja se preselila iz Hrvatske u Norvešku, tu „Najbolju državu na svijetu“, kako je u kontinuitetu ironično naziva. Ironično, jer junakinja u državi svog novog prebivališta, tačnije u „Najboljem gradu na svijetu“ – Oslu, pronalazi usamljenost, izolaciju, nerazumevanje i marginalizaciju zbog svog migrantskog statusa, kao i birokratski lavirint zdravstvenog sistema koji kao da je proistekao iz nekog Kafkinog dela.
Međutim, Četiri lakta unutra je takođe roman o depresiji, a ova tematska nit je u priči i značajnije izražena od migrantskog iskustva (iako se, svakako, ove dve teme prepliću – naratorka naglašava da se sa psihičkim problemima borila i u Hrvatskoj, ali da su oni kulminirali tek po selidbi u Norvešku). Simčić nam uverljivo, snažno, sirovo i na trenutke gotovo nefiltrirano prenosi iskustvo depresije svoje junakinje, koju takođe prate i epizode mikropsihoza. Od opisa dana koje je junakinja bezvoljno provela u krevetu pušeći cigarete umesto odlaska na posao, do teorijskog razmatranja različitih vidova suicida, roman obiluje detaljnim opisima depresivnog stanja, čega bi budući čitatelji i čitateljke trebali da budu svesni ukoliko su osetljivi na takve teme.
Četiri lakta unutra ipak nisu nihilistički roman. Iako naratorka ne pronalazi adekvatno mesto za sebe u „Najboljoj državi na svijetu“, a sa psihičkim problemima se mučno bori tokom cele priče, njen humor, sarkazam i potreba da (svoj) svet posmatra i analizira čuvaju je od ništavila i ulivaju kakav-takav osećaj smisla i dinamike u njen život. Ona svoju depresiju i mikropsihotične epizode vickasto naziva „papučicama“, nastojeći da ih eufemistički svede na banalne predmete koji su, eto tek tako, prikačeni za njen život. Sporedne likove, predstavnike norveškog društva i najčešće doktore kojima se obraća za pomoć, duhovito karakteriše i promatra u fusnotama teksta, te jednog (nedovoljno savesnog) lekara nazima „Krokodilska koža“, zbog sandala od krokodilske kože koje nosi. Ipak, čitalačka publika može uočiti implicitnu poruku teksta da naratorki najviše smisla u život uliva mogućnost pripovedanja o sebi i okolnostima u kojima se nalazi. Jer ako već ne može nadvladati mnoge svoje probleme, onda bar može zabeležiti svoje iskustvo koje je ujedno emblematično i za mnoge druge ljude koji migriraju u potrazi za boljim životom ili pate od depresije.
Žiri književnog izbora “Štefica Cvek” o romanu Eve Simčić “Četiri lakta unutra” (V.B.Z., 2023)
U kompleksnoj i uverljivoj narativnoj formi romana, a ne u izboru tema kojima se bavi, krije se i njegov najveći kvalitet. Pripovedanje iz prvog lica do te mere je neposredno i verodostojno da se čitaocima i čitateljkama često nameće utisak da čitaju memoar ili autofikciju, iako nemamo dokaza da je autorka elemente iz svog života utkala u priču. Sa druge strane, Četiri lakta unutra umnogome podsećaju i na esejističko štivo i to ne samo zbog fusnota (koje se ne mogu lako zaobići jer se u njima nalaze važni naratorkini komentari), već i zbog povremenih teorijskih referenci. Ovaj amalgam različitih žanrovskih i stilskih obrazaca takođe radi u funkciji približnije karakterizacije naratorke, te nju čitalačka publika živopisno doživljava kao promišljenu i načitanu akademsku radnicu koja svoje probleme izolacije i depresije možda ne može razrešiti, ali može britko pisati o njima.
Kao najveća mana prvenca Eve Simčić izdvaja se to što sporedni likovi i društvene okolnosti u kojima se naratorka nalazi nisu minuciozno dočarani kao njen unutrašnji svet. Dok nam je njeno depresivno stanje kristalno jasno predstavljeno, o njegovim potencijalnim uzrocima gotovo da nema govora. Dok nam je njena izolacija u norveškom sistemu jasna, njena motivacija da se uopšte preseli u tu državu slaba je i svodi se na želju da se ne propusti ponuđena prilika. Takođe je nejasna odluka autorke da nam ne pruži gotovo nikakve informacije o junakinjinom konkretnom poslu u Oslu, čime jedan važan deo njenog života (i jedan od potencijalnih izvora depresije) ostaje zamračen.
Četiri lakta unutra se, uz nekolicinu mana koje su razumljive za debitantski roman, izdvaja kao važno delo koje bez tabua i promišljeno govori o iskustvima depresije i migracija koje su obeležene izolacijom.
