Na današnji dan 1965. godine u Mostaru je svečano otvoreno Partizansko spomen-groblje, pet godina nakon početka radova. “Raspevani, paganski karakter Partizanske nekropole nije mogao ostati neprimećen”, prisjeća se autor spomenika Bogdan Bogdanović na kraju čuvenog eseja “Mostarski grad mrtvih i Mostar – grad mrtvih” iz 1997. godine, da bi gorko rekapitulirao svoje i naslijeđe svog remek-djela, nakon što je posvjedočio strahotama raspada društva kojem je toliko toga dao.
“Njene su terase uskoro osvojila deca, čiji su razdragani glasovi na zvonkom, gotovo scenskom kamenom prostoru odjekivali ponekad do duboko u noć. Sve što sam još mogao poželiti širokogrudo sam dobio, malo u šali, a malo i od zbilje, a to je pravo da kao počasni građanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu nišu i za svoju buduću kamenu urnu…
Ali, kako sada stvari stoje, tamo ne bih više bio u društvu svojih prijatelja, ploče sa njihovim imenima pažljivo su, hladnokrvno, sadistički pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A sve što je ostalo od mog prvobitnog obećanja to je da se bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim očima.”
Više od 40 godina ranije, a šest godina prije početka rada na Partizanskom groblju u Mostaru, mladi Bogdanović u knjizi “Mali Urbanizam”(1953) strastveno napada arhitekturu koja ne poštuje logiku pejzaža. U poglavlju “Uvod u jednu diskusiju o arhitektu i o pejzažu” Bogdanović kritikuje surovi pristup prostoru, brutalno nasilje arhitekture nad pejzažom, previđanje lokalnih materijala i vještina, uniformnost…
UVOD U JEDNU DISKUSIJU O ARHITEKTURI I O PEJZAŽU
Bilo bi prirodno da naši arhitekti projektuju građevine u pejzažu sa punim obzirom za celinu pejzaža — da se bore protiv svih vrsta nerazumevanja, za dobru arhitekturu, dobro postavljenu u prirodu. Nažalost, arhitekti su vrlo često teški krivci. Baš oni katkad nemilosrdno načinju, rastaču ili čak ponekad i potpuno razbijaju naše pejzaže.
Izgleda da je ona vrsta arhitekture koja se danas kod nas naziva »modernom« teško spojiva sa pejzažom, da se, ako mogu tako da kažem, ne oseća dobro u pejzažu. Čovek se oseti lično povređenim kad vidi kako i koliko ova »moderna« arhitektura, kad je rđava, razbija karakter i celinu pejzaža. Sa koliko se samouverenosti ugnezde grube i besmislene forme u prirodi. Umesto arhitekture koja oplemenjuje pejzaž i oplemenjuje se u pejzažu, danas kod nas još uvek prodire u prirodu uglavnom takva arhitektonska forma koja razara prirodnu celinu. U prirodnoj celini pejzaža sve je spontano, ali ništa nije slučajno ni stihijno, na onaj brutalni način na koji može da se manifestuje stihijnost čoveka. Međutim, vrlo često baš čovek unosi u prirodu stihijnu i slučajnu formu.
Uniformisana »moderna« arhitektura, bez duha, gotovo ignoriše u potpunosti pejzaž i one zahteve, onu logiku koju pejzaž neizbežno mora da nametne arhitekturi. Ovakva arhitektura nastaje za stolovima projektantskih organizacija i projektanti vrlo često ne samo da nemaju nužnog osećanja odgovornosti, da ne haju mnogo za pejzaž, nego vrlo često nisu ni videli mesto gde njihove zgrade treba da se podignu. Mislim da bi bilo umesno da danas već određeno postavimo pitanje — kako da se odbranimo od ove arhitekture uniformisanih zahteva, arhitekture koja je ista za sve naše pejzaže, ista u raznovrsnim i po tradicijama bogatim regionima naše zemlje.
Čovek ima utisak ponekad da uvek iznova sreće istu zgradu ili istu grupu zgrada. Isto tako mogli bismo već da se pitamo kako da se odbranimo od ovog bezličnog projektovanja, koje ustvari ukida osjećanje odgovornosti, dopušta sve moguće prestupe.
Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma na Sefardskom groblju u Beogradu (1952)/ Foto: Spomenik Database
Teško je, međutim, biti ravnodušan. Još smo iz detinjstva poneli neku nejasnu i jaku vezanost za lepotu naših predela, za njihove celine. Pejzaž kao da kondenzuje ponekad i sadašnjost i prošlost. Naša je istorija tako još uvek živa u ponekim pejzažima. Naučili smo čak da ponešto, kroz njih, sagledavamo i od naše budućnosti. Ono što čini najveću vrednost naših pejzaža nije samo njihova, nazovimo je tako — »platonska« slikovitost, već je to pre svega ono što živi u njima, rekao bih možda čak njihova humana vrednost, koju imaju za čoveka i koju im daje čovek.
Posmatrao sam toliko puta dinarske kuće u pejzažu, one superponirane geometriske forme, jednostavne i mimikrične, kuće koje su se pokrile bojama i formama pejzaža — pritajile su se u pejzažu. Čini mi se da čak i sama iskonska lepota ove arhitekture nosi nešto od sudbine i istorije čoveka i njegove borbe za održanje. Koliko pejzaž sa ovom arhitekturom, koja je tako sjajna u pejzažu, nerazdvojiva, identična sa njim, kondenzuje ljudskog; koliko je svaki pejzaž očovečen i onda kad se čovek u njemu i ne oseća neposredno.
Bilo bi dobro da postavimo pitanje, da li se sme dopustiti nepromišljeno, nesmišljeno uništavanje njihovih celina. Hoćemo li onu rđavu modernu arhitekturu koja, nažalost, preovladava kod nas, primiti onakvu kakva jeste, otvoriti joj put u naš pejzaž, prepustiti joj naše pejzaže, podvrgnuti se njenim ćudima bez mašte, njenim nezgrapnim dimenzijama bez prave snage? Koliko je, međutim, takva arhitektura u nesporazumu, u teškoj disonanci sa prirodnom arhitekturom naših predela, onom arhitekturom završenih i ustaljenih formi, samoniklom arhitekturom, logičnom i bogatom. Ako hoćemo da odredimo jednu novu pravu arhitekturu u našim pejzažima, arhitekturu koja raste i živi na tlu, skoro kao biljka, onda će ova prirodna arhitektura biti riznica istinitih formi i duha.
Ova arhitektura ponikla je sa tla i vezana je za tle i za pejzaž hiljadama niti. Elementi arhitekture i elementi pejzaža prožimaju se, sustižu se, razdvajaju, beže »punctum contra punctum«, tako sjajno i začuđujuće, da čovek mora da se upita koji su ti skriveni zakoni koje je ova arhitektura uspela da ovaploti. Ona ingeniozno pronađe ravnotežu, pravu ravnotežu između pejzaža i arhitekture, elemenata pejzaža i elemenata arhitekture, jednih prema drugima, onih korelativnih elemenata koji su nesumnjivo međusobno zavisni. Ova arhitektura sjajno uravnoteži i poveže vidike pejzaža i volumene arhitekture, svetlost pejzaža i boje arhitekture, prirodu tla, koja preovlađuje u pejzažu, i materijal kojim se gradi. To je arhitektura u punom smislu reči nastala u pejzažu — čovek bi bio sklon da pretpostavi da je athitektura u punom smislu reči nadahnuta pejzažom.
Koliko mnogo za praktičnu kompoziciju u pejzažu, za sinhronizaciju arhitekture u pejzažu može arhitekt da nauči od ove arhitekture! Naučimo kako se mogu sjajno da odrede osnovne mase, zapremine arhitekture u prostoru, u prostranstvu, »pod kapom nebeskom«. Izgleda da pejzažu širokih, beskrajnih vidika odgovara arhitektonska forma reskih, otsečnih, jakih masa. Pejzažu nemirne topografije, kratkih iznenadnih vizura, pejzažu koji na neki način obiluje iznenađenjima, odgovara baš naprotiv nervna, više pokrenuta arhitektura — potrebne su slobodnije i razuđene mase. Teško je danas naći savremenog arhitekta koji ume svoju arhitekturu ovako da sažme u prostoru. Ova arhitektura, međutim, kao da je i sama produkcija vizuelnih i kolorističnih odnosa u pejzažu. Ona nas uči kako da formu postavimo pod svetlost, može da nas nauči kako arhitektura »zvoni pod suncem«. Jaka, plaha svetlost, svetlost koja se, kao, naprimer, u Dalmaciji, odbija od velikog karstnog zida planina, svetlost koja intenzifikuje do neverovatnog svaku boju, pa čak i svaki trag boje — rađa u ovoj arhitekturi mirne i pastelne boje, koje u plamenom kovitlacu svetlosti dolaze do svog punog, rekao bih skoro, belog usijanja. Naprotiv, pejzaž prigušene, difuzne svetlosti, izgleda da traži minucioznu igru materijala i boja, sa, ponekad, vrlo jakim kolorističnim akcentima.
Koliko tek bogatstvo obrade i primene materijala možemo da otkrijemo kod ove arhitekture, koliko načina da se materijalom, kroz materijal, arhitektura veže za tle, da se postavi na tlu, čak i da se izdiferencira do izvesne mere, ali ipak da ne izneveri sredinu i da se ne odrodi. Ponekad je prosto čudno do koje mere ovakva arhitektura, rođena u pejzažu, ne može da bude drukčija do uvek odlična. Nju ne treba uklapati u pejzaž, sinhronizovati je sa pejzažom, kao što se to mora da radi i sa najboljom arhitekturom našeg vremena — naprotiv, ona je sama tle, sama je pejzaž.
Pred ovom arhitekturom, njenim izvornim, autentičnim, plastičnim vrednostima, njenom snagom, moramo da se upitamo i da li bi, možda, bilo moguće zamisliti i jednu savremenu, u ovom slučaju zaista modernu arhitekturu, koja bi na svoj način bila vezana za tle, jednu našu današnju arhitekturu tla, arhitekturu koja bi umela da se podredi logici i celini naših pejzaža?
Partizansko groblje u Mostaru 1991. godine/ Foto: Aarati Kanekar/Izvor: partizanko.info
Savremeni gradski arhitekt ne poznaje se i ne oseća dovoljno pejzaž. Prirodno je da onaj koji živi u pejzažu ustvari mnogo bolje oseća i poznaje sve njegove karakteristike, sve one odlike lokalnog klimata u neposrednom, egzaktnom smislu reči, ali i u prenosnom, spirituelnom značenju. Gradski arhitekt vrlo nesmelo, nevešto, pa samim tim i neubedljivo rukuje prirodnim materijalom, materijalima koje nalazi na licu mesta, u pejzažu. Trebalo bi mu svakako mnogo više poznavanja i osećanja materijala, a isto tako malo više slobode i malo više imaginacije kad se odluči da barata ovim materijalom. Bar onoliko imaginacije koliko imaju ponekad tamošnji majstori.
Ustvari, primena lokalnih materijala najbolje vezuje arhitekturu za tle, najbolje je postavlja, određuje i sažima u pejzažu. Danas treba da se katkad borimo za znalačku i sistematsku primenu lokalnih materijala u arhitekturi. Ovaj je način rada, između ostalog, i ekonomičniji, dakle i neposredniji i jednostavniji — prirodniji. Primena lokalnih materijala, vešta i raznovrsna, uticala bi i na lokalne majstore da usavršavaju njihovu dragocenu veštinu, koja se, i to sjajno, može neposredno da primeni u savremenoj arhitekturi. Neposredna saradnja ovakvih lokalnih majstora, njihov, autentični, »folklor« koji bi uneli u savremenu arhitekturu u pejzažu, bio bi svakako dragocen. Za mene je ideja dobre, moderne arhitekture sasvim spojiva sa primenom, na licu mesta, izvorne tehnike lokalnih majstora, koji i te kako mogu da pomognu i da pouče savremenog arhitekta.
Međutim, danas valja razmisliti kako da zaštitimo i same ove majstore od uticaja rđave gradske arhitekture. Ukus je njihov kao po pravilu sigurniji ukoliko su dalje od grada. Možda je to neki način u prirodi stvari. Od grada oni uče savremenije tehnike zidanja. Tehnike koje su ustvari za njih još uvek neshvatljive i koje ne mogu da osete onako kao što osećaju svoj materijal. Sem toga, rđave navike arhitekta i nezgrapne forme moderne arhitekture prelaze nažalost i na njih. Oni postepeno gube svoj osnovni urođeni ukus za dobru arhitektonsku formu u nenarušenoj celovitoj prirodi. Danas, dakle, nije samo problem kako da sprečimo rđavu gradsku arhitekturu da prodre u pejzaž, već je isto tako problem i to, kako da se ova živa samonikla arhitektura očuva i zaštiti.
Zar nije moguće da za izvesne regione naše zemlje zakonskim putem prostudiramo zaštitu lokalnih načina zidanja i upotrebe lokalnih materijala u izgradnji — ostavljajući inače majstorima punu slobodu? Zar pored tolikih tehničkih, ne bismo mogli da uvedemo i neku vrstu estetskih normi? Forsirati, naprimer, u pojedinim krajevima specifičnu i profinjenu upotrebu lokalnih materijala u obradi koja je uobičajena i usavršena u tome kraju, a potisnuti neuku i primitivnu upotrebu betona. Beton je izvanredan arhitektonski materijal u rukama dobrog, školovanog, veštog arhitekta, ali je uticaj betonske konstrukcije na lokalnu, samoniklu arhitekturu apsolutno negativan.
Posebno je pitanje upotrebe betona u pejzažu. Teoriski moglo bi da se zamisli da, uz izvanrednu veštinu i skrupule arhitekta, betonska građevina deluje dobro u pejzažu. Međutim, još uvek se može zadržati pravo na izvesnu skepsu, bar što se našeg stanja stvari tiče.
