Миграције – спољашње и унутрашње (Лидија Димковска, “Единствен матичен број”)

Ово је роман о мигранту, његовој ћерки и њиховим ближњима. Он је једног дана морао побјећи од рата, само са пасошем у џепу. Радећи у хотелу заљубио се у странкињу, сезонску радницу. Када је почео војни напад успио је побјећи у њену државу, након чега су се вјенчали и нису живјели срећно до краја живота. А и он се никада више није вратио у своју постојбину, и прекинуо је све везе са примарном породицом.

Збот тога, његова ћерка осјећа да јој недостаје половина породице, и тиме, половина њеног идентитета. Како отац о својој домовини не говори, она сама почиње да истражује породичне коријене. Пут ће је одвести и до посјете очевој домовини. Док тражи очеву прошлост и дио себе, она сазријева покушавајући да пронађе своје мјесто у свијету.

Када се прочита овакав опис романа, ауторке која припада постјугословенском књижевном простору, вјероватно би прва асоцијација била да је ријеч о још једном тексту који покушава да опише овдашњу постратну трауму и мигрантско искуство. У већини случајева то би била тачна претпоставка. Али не и у овом. Јер је Лидија Димковска у свом посљедњем роману одлучила да исприча једну мало другачију причу.

Лик оца зове се Никос Аврам. Никос је Кипранин, који је 1974. године усред љетње сезоне морао побјећи са својом дјевојком Македонком у социјалистичку Југославију. Ратни сукоб направио је радикалан рез у његовом животу, остао је без породице и домовине у исти мах. У Македонији је покушао направити нову породицу, али никада више није успио да поврати своју цјеловитост. Зато он постаје двоструки емигрант – у реалности, гдје добија јединствени матични број (што на Кипру није била пракса) и југословенско држављанство. Али бирократско препознавање не гарантује му дубинску подршку и разумијевање. Зато он постаје и духовни емигрант, који живи живот отуђен од свих, и чија је водећа узречица „Човек да фати пустелија“. Ријеч је о специфичном македонском изразу, који ће у хрватском издању романа бити преведен као забит.

Управо та узречица постаје везивна нит романа, чија су поглавља испресијецана цртицама са описом забити. Као што је ефектно помјерање мигрантске приче на Кипар, барем у контексту постјугословенских поетика, слично је и са смјењивањем реалистичког тона приповиједања са сегментима који подсјећају на неку чудну мјешавину утопије и дистопије. Они су додатно визуелно издвојени, искуцани фонтом који подсјећа на стил слова писаће машине. Дјелови у којима се развија опис забити у њеним различитим аспектима – како се крајње отуђени људи понашају према себи, једни између других, и нарочито према својој дјеци – коментар је на оно кроз шта пролазе ликови виђени из угла Катерине, Никосове ћерке.

У реалности ликова видимо како њихови животи нису много различити од слика из забити. Катеринина мајка је антијунакиња, нарцис која ни према коме нема емпатију, и чији себичлук је спречава да успостави истинске односе са другим члановима породице. Стефан, Катеринин брат, има проблеме са алкохолизмом. Његова екстремно религиозна жена одлази у манастир, како би окајала своју грешку због које се њихова мала ћерка у потпуности затворила и одбија да комуницира. Сви ови ликови у једну руку дјелују реалистично, јер се у њима лако препознају типови личности из свакодневног живота. Али, с друге стране, као и сам текст који превазилази чврсте стилске границе комбиновањем различитих регистара, и они дјелују пренаглашено као драмске персоне у каквој сатири. Тим поступком се постиже да уједно можемо да саосјећамо са ликовима, али и да имамо одређену дистанцу у односу на њихове позиције.

Да је изведба романа задржана само на опису отуђености која људе тјера у духовни егзил, у „забит“, он би био једноличан. Зато је као контратежа постављен лик Катерине, из чије перспективе и пратимо причу. Наиме, већ њен покушај да сазна што више о очевој страни породице, представља агенсност и покрет против свеопште умртвљености. Умјесто да само машта о бијегу у „забит“, она креће да истражује. Испрва као тинејџерка користи интернет као извор информација о Кипру. (Треба имати на уму да је она представница генерације која је рођена у другој половини седамдесетих, што значи да јој је интернет нешто касније био доступан.) Потом иде у Бристол на окупљање кипарских избјеглица и њихових потомака, гдје неко вријеме и остаје. Као социолошкиња, Катерина у Британији проналази истраживачки посао на тему кипарско питање. Селидбом у Британију и она сама постаје мигранткиња, иако нешто другачијег типа. Никос је побјегао од рата, његова ћерка због економских разлога и емотивног осјећаја ништавила и заглављености.

Но, прије него се задржи у Бристолу, Катерина по први пут одлази на Кипар. Сапутник јој је Хасан Османи, кипарски Турчин, љевичарски и еколошки активиста који је дошао у Бристол како би грчким породицама вратио њихове фотографије које је нашао у кући у коју се његова породица преселила. Увођењем Хасановог лика отвара се простор у тексту за експлицитнију критику капиталистичког система као вишеструко неодрживог и експлоататорског, према људима и према природи.

Катерининим очима посматрамо градић замрзнут у времену, пет деценија од дана када су турске снаге извршиле напад. Пратимо је низ кипарске улице и гранични прелаз између грчког и турског дијела, који пролази захваљујући очевом старом пасошу, јединој ствари коју је он понио са собом. Због разрађене топографије и приказа духа епохе с краја 20. и почетка 21. вијека, текст има и додатни квалитет атмосферичности, па изгледа инспиративно као могући предложак и за друге аудиовизуелне форме.

Роман Единствен матичен број Лидије Димковске полази од искустава отуђености једне породице како би разложио тему миграција кроз више слојева – генерацијски, просторно, на релацији споља/унутра. У капиталистичким оквирима које поставља границе посред острва, границе које разарају међуетничке заједнице, гдје ни унутар породице нема мјеста саосјећању, нема нити могућности бијега. Јер „забит“ је духовна, у нама самима. Томе насупрот стоје покушаји попут Катерининог – која можда није идеална, али јесте дјелатна хероина – да се загледа у ту „забит“, да покуша да пронађе оба дијела себе и своје прошлости зарад неке можда слободније будућности.