Poetski inat (Kalia Dimitrova, “U haosu radost”)

Posao kritičara nije naročito težak, iskreno, nije. Nakon čitanja i promišljanja, hvatanja beleški i drugih pratećih aktivnosti koje se podrazumevaju, ostaje malo rizika. Možete pogoditi ili promašiti, možete biti pogrešno shvaćeni ili uopšte neshvaćeni, ali se fokus na kritičarski tekst ne može porediti sa onim na samom delu koje je predmet analize. Za pisanje je, zapravo, potrebna hrabrost; za pisanje poezije – posebna hrabrost.

Makedonska književna produkcija definitivno doživljava uspon u poslednje dve decenije. Sve više makedonskih autora se objavljuje, sve više pišu i osvajaju sve više regionalnih, evropskih, pa i svetskih nagrada. S jedne strane, poezija sa Nikolom Madžirovim i njegovo predstavljanje u svetskim pesničkim krugovima otvorila je vrata novoj književnoj produkciji iz Makedonije. S druge strane, proza sve više cveta, a uspehom Rumene Bužarovske kao eminentne i poznate autorke u regionalnim i evropskim okvirima, preko ostalih koji proizvode sve kvalitetniju pisanu reč, jasno je da je ovo zlatno doba makedonske književne scene.

Kalia Dimitrova je rođena u Skoplju, autorka je eseja, kolumni i dve zbirke poezije: Veštice danas (2018) i U haosu radosti (2023), o kojoj će biti reči u ovom tekstu. Dimitrova je osnivačica i urednica digitalne feminističke platforme „Meduza“, kao i članica pesničke platforme „Versopolis“.

U haosu radost predstavlja njenu novu zbirku poezije, koja je podeljena u tri dela, tri tematske jedinice u kojima preovladavaju pesme, uslovno rečeno, istog habitusa, slične strukture i sličnih potraga lirskog subjekta, koji kroz preispitivanje svojih osećanja i požuda dovodi u pitanje poretke svakodnevice u kojoj živimo. Sva tri dela – „Čija si ti“, „Daleko je dom“ te „Sanjajući si pronašla način da preživiš i bila si radošću puna“ – pulsiraju istim pesničkim jezikom i mišlju. Dinamika stiha je razuđena i slobodna, sa sličnom dozom angažovanosti, referencijalnosti i izvesnog hermetizma. U prvom i trećem delu ima po devet pesama, dok je u srednjem šesnaest; dakle 9:16:9 više bi se moglo povezati s formatom ekrana koji u odnosu ovih brojeva podrazumeva kako na svakih 15 mernih jedinica dužine ima 9 mernih jedinica visine. To je kada su u pitanju monitori, ali ako znamo da se kod mobilnih telefona koristi obrnuti srazmer 19:6, onda ova formatska formula rasporeda broja pesama kod Dimitrove (9:16:9) može biti protumačena kao mogućnost da okrećemo „pesnički ekran“ kako poželimo i da na kraju ipak dobijemo istu sliku. Drugo značenje ove simetrije u ovom trenutku ne mogu da pronađem, ako je uopšte u pitanju nekakva intencija autorke. Idemo mi ipak ka bitnijoj dimenziji ove poezije – njenom sadržaju.

U haosu radost je pre svega zbirka u kojoj nema stihova u kojima dominiraju eksplicitni haos ili radost. Premda referišu na savremenost, koju možemo doživljavati kao haotičnu, ipak se po strukturi i misli radi o prilično koherentnim i preciznim stihovima. S druge strane, možemo prepoznati obrise implicitne radosti, ali je dominantno osećanje (a kad je poezija u pitanju, možemo mirne duše o osećanjima i osećajima) u stihovima Dimitrove svojevrsna imanentna tuga i melanholija. U pesmi „Sve je po starom“ stoje stihovi:

ноќва сите ја постираат полната месечина,
се ѕверам угоре како отворена дланка,
но сè што ме гледа е една неодлучна неонка.“

Otuđenost i usamljenost pod svetlucavim neonskim svetlom predstavlja osećanje koje lirski subjekt povezuje sa viralnošću ovih emotivnih stanja kao svojevrsnim globalnim fenomenom u vremenu kada je teško odrediti da li su društvene mreže simulakrum realnosti ili realnost sama. Umesto na timeline svog profila, lirski subjekt želi pun mesec „otkinutog i posluženog na tacni za jelo“.

„Сè што беше лошо се случи преку ноќ и остана во порите.
Сè што беше добро, не знаев кога се случувало.“

Ovim stihovima završava pesma „Tako dugo sam bila mlada, stara još duže“, u kojoj je jasno uočljiv lament nad propuštenim stvarima ili događajima koji su deo prošlosti. Najeksplicitniji dokaz prisustva melanholije u stihovima autorke nalazi se u istoimenoj pesmi „Melanholija“, u kojoj su značajni stihovi „da li sam spasila ježića ili ježić mene“. U srži pesme nalazi se introspektivnost lirskog subjekta, koji preispituje odnose sa partnerom putem preispitivanja svojih osećanja te konstantnog miksanja onoga što predstavlja moguću realnost i percepcije subjekta. Da li partner nije imao novca za buket cveća, ili je bio lenj te ga je bilo sramota da šeta s njim u rukama, to su dve strane iste kovanice koja inicira tugu lirskog subjekta u pesmi. Melanholija je u svakom slučaju tu, a sve oko nje predstavlja artikulaciju njenog prisustva. Ježić je tuđinac koji upada u taj svet i budi asocijacije na život van granica istog. Stoga, njegovim spašavanjem, ona spašava zapravo sebe.

Bilo da je povezana s globalnim trendom otuđenja i osećaja beznađa (na kraju, živimo u vremenu u kojem je prošlost spekulativnija od budućnosti, i ne možemo zamisliti bolje opcije za potonju do apokalipse), ili je unutrašnji i nedeljivi psihosomatski element lirskog subjekta, melanholija je prisutna i očito utiče na opažanje sveta oko sebe. To opažanje je, pak, s druge strane, snažna odlika ove poezije, prevashodno jer obiluje pronicljivošću posmatranja i hrabrošću u verbalizaciji istog.

„Живееш газејќи по јајцеви лушпи и
веруваш на приказни за мртвите нешта,
префини за твоите тромави, испотени шаки.“

Ovde lirski subjekt vrši oštru i lucidnu kritiku društvenih normi i rituala. Simbol „jajetove ljuske“ oslikava krhkost socijalnih konvencija, dok „mrtve stvari“ ukazuju na nametnuta očekivanja koja su besmislena i beživotna. Subjekat razobličuje zabludu o prefinjenosti tradicionalnih vrednosti, suprostavljajući ih svojim vlastitim i nesavršenim iskustvima. Dimitrova je dovoljno hrabra da u „Lutkici sa Bazara“ navede: „Губам апетит. Пред огледалото набљудувам како бавно исчезнувам и не сакам да си признаам колку сум задоволна што сум ужасно слаба. Можам ли да станам толку слаба, да мора некој друг да се грижи за мене? Фантазија која е срамота да се помисли, а камоли да се напише.“

Pronicljivost u posmatranju realnosti ide pod ruku sa neizbežnom urbanošću, gotovo u svakoj pesmi, koja se ne stidi pred naletom must-do naturalizma današnjice, gde je gotovo greh voleti gradsku graju i gungulu i raznovrsnost ljudskih pojava koji ih oblikuju. Povrh svega Dimitrova apostrofira i svoju crvenoburžujsku dimenziju, rame uz rame sa svim ostalim osobinama:

„Моите среднокласни влашки
и црвенобуржоаски корени
и гордоста на мајка ми
што секогаш бевме шик
од глава до пети во Магнолија.“

Odvažnost u sadržaju njenih pesama ne može se posmatrati odvojeno od buntovnosti i inherentnog feminizma kojim su prožeti stihovi Dimitrove. Ovo podseća na činjenicu da feminizam nužno ide uz buntovništvo i revolucionarnost, koja ne poznaje granice socijalnog statusa ili bilo koje druge pripadnosti. Feminizam u stihovima Dimitrove prirodno je utkan i predstavlja dokaz da on proizilazi iz njene unutrašnje buntovnosti, a ne iz njenog statusa ili potrebe za nekakvom statusnom samoaktualizacijom. U pesmama „Čija si ti?“ i „Žena koja ne mora ništa raditi“ očiti su i lako uočljivi kritički elementi na račun tradicionalnih ženskih uloga i represivnog vaspitavanja koje obeležava žensku seksualnost, anksioznosti koja proizlazi iz očekivanja o ulozi žene u društvu itd. Pored „Devičanskih samoubistava“ i ostalih minimiziranja ženske realnosti od strane muške perspektive („Divokoze“), kao i tematizovanja pasivne ženske uloge i neslobode u seksualnom izražavanju („BDSM“), te želje za emocionalnom i fizičkom slobodom („Sanjajući si videla način da preživiš“), ističe se još jedna sekvenca u ovoj zbirci. Reč je o pesmi „Potrebno je mnogo voleti muškarce“:

„Треба многу да се сакаат мажите. Многу, многу.
Многу да се сакаат, за да ги сакаме.
Без тоа, не би било можно, не би можеле да ги поднесеме…“

Isticanje represivne ideje da žena mora uložiti značajnu emocionalnu energiju u „voljenje“ muškarca kako bi ga mogla podneti ne pokazuje animozitet žene prema muškarcu, već dovodi u pitanje neravnopravan odnos i ulogu žene u odnosu na muškarca. To je, čini mi se, suština feminizma.

U pesmama „Kao u snu“ i „Noćni leptir“ (kao i u još najmanje dve pesme) ključni je motiv leptira, kojim se aludira na sestre Mirabal i grupu „Leptiri“, nazvanu po podzemnom imenu Minerve. Po mom mišljenju, ovo su dva najsignifikantnija i feministički, ideološki te simbolički najbogatija stihova u zbirci. S jedne strane, buntovništvo u „Noćnom leptiru“ pleni svojom direktnošću i prodornošću lirike. S druge strane, u „Kao u snu“ suočeni smo sa još jednim slojem ove zbirke, koji se odnosi na nameru autorke da kroz ton sete, svojevrsnog splina i ozlojeđenosti, provuče čežnju za boljom alternativom budućnosti:

„Побарав пеперутка,
а ти ми нацрта прецизен и детален приказ
на инсект со пипци и влакна.
Сè што сакав јас
беше да си го држам сонот.“

Leptir je ovde, povrh svega, simbol unutrašnjih promena, koje ne nailaze na razumevanje s druge strane.

Ništa manje važna nije dimenzija humora u stihovima Dimitrove. Radi se o suptilnom, često sarkastičnom humoru, koji autorka rabi kao sredstvo za preispitivanje društvenih normi te ličnih iskustava lirskog subjekta. Nije ovde uvek u pitanju eksplicitan humor, već se isti javlja u obliku ironičnih komentara te malih izobličenja svakodnevnih situacija. Naposletku, duhovitost je u ovoj zbirci njen prirodni element, posve kompatibilan i naravan senzibilitetu pesničkog izraza.

Jednom je prilikom makedonski pisac i pesnik, profesor Vlada Urošević, rekao da se poezija danas treba pisati, ako ništa drugo, onda zbog prostog inata prema merkantilnosti sveta u kom živimo. Ne mogu pronaći bolji izgovor za vibrantnost ove zbirke do, između ostalog, jednog poetskog inata koji Dimitrova poseduje. Njena zbirka ispunjena je otporom, domišljatošću izglančanog izraza, savremenošću, ali i ljubavlju. Pravom ljubavlju, oslobođenom patetike te punom zdravog i inovativnog humora, jer samo se humorom može govoriti o ozbiljnim stvarima.